Почетна / Вести Историјат Пројекти Публикације Документација Библиотека Управа Запослени Контакт Јавнe набавкe

Царичин град


(RECHERCHES ARCHÈOLOGIQUES FRANCO-YUGOSLAVES À CARIČIN GRAD)

Књига I – Том 1

Caričin Grad I. Les Basiliques B et J de Caričin Grad. Quatre objets... [ даље ]


Newsletter
NEWSLETTER



ИСТОРИЈАТ АРХЕОЛОШКОГ ИНСТИТУТА


 

Археолошки институт основан је одлуком Комитета за научне установе, Универзитета и Високе школе НР Србије 31. маја 1947. године у Београду. Циљ је био да се у једној научној институцији окупе све снаге са Универзитета, из различитих музеја и других научних и стручних установа које су се, у разним видовима, бавиле проучавањем археолошких проблема, те да се на тај начин рад археолога у Србији организује што је могуће боље и систематичније. Институт је деловао у оквиру Академије наука и на почетку је имао само спољне сараднике. Управник је био Владимир Р. Петковић, његов заменик Ђурђе Бошковић, а чланови су били: Милоје М. Васић, Радослав Грујић, Александар Дероко, Лазар Мирковић, Светозар Радојчић, Миодраг Грбић, Растислав Марић, Ђорђе Мано-Зиси, Мирјана Љубинковић, Радивоје Љубинковић, Иван Здравковић и Зора Симић-Миловановић. Нешто касније исте године изабрани су: Драгољуб Јовановић, Драга и Милутин Гарашанин, Милорад Панић Суреп и Олга Шафарик. Свог првог сталног члана – научног сарадника Миодрага Грбића – Институт је добио 1948. године. Затим, 1949. године, асистент постаје Невенка Спремо, а ангажује се и библиотекар Надежда Рајаковић, односно Мандић. Милутин Гарашанин, као научни сарадник, постаје стални члан 1950. године. Стални чланови 1952. године постају и асистенти: Војислав Кораћ и Ђорђе Стричевић. Током наредних година број сталних и спољних сарадника Института постепено се повећавао. Данас Институт има више десетина сталних и стотинак спољних сарадника, који се више не постављају декретом министарства, као што је то било на почетку, него се бирају на предлог сталних сарадника.

На почетку, као што није имао сталне сараднике, Институт није имао ни своје просторије. Нешто неадекватног простора додељено му је 1948. године у Конаку кнегиње Љубице, да би 1952. коначно био смештен у зграду Академије наука (Кнеза Михаила 35), где се и данас налази.  У фебруару 1954. године, одлуком Српске академије наука, Институт је започео пословање као установа са сопственим финансирањем, да би 1961, на основу заједничког решења Извршног већа СР Србије, Српске академије наука и уметности и Филозофско-историјског факултета у Београду, постао самостална научна институција.

Рад Института је од почетка био усмерен у неколико праваца и обухватао је:

– научни рад (теренски и кабинетски); систематско истраживање и рекогносцирање археолошких споменика

– реализацију рада кроз предавања, саопштења и публикације

– усавршавање научног кадра

– усклађивање археолошког рада у Србији 

– сарадњу са другим установама у земљи и иностранству.

Период којим је Институт требало да се бави био је предмет одређених недоумица. Ако је мање-више било неспорно да почеци треба да коинцидирају са добом "дивљаштва" и "варварства", оснивачима није било сасвим јасно шта би требало да буде terminus ante quem. Коначно је прихваћено да то буде Први српски устанак, што је било условљено како историјским приликама, тако и објективним стањем археолошке науке у том тренутку. Наиме, време турске окупације, с једне стране, ма како добро познато из списа у цариградском архиву, требало је и археолошки истражити, док је, с друге стране, школованих археолога, праисторичара и античара било мало – од 14 првих спољних сарадника Института само  двојица су учила за археологе – што је такође условило појачан интерес за средњовековне списе, архитектуру и сликарство, који ће се у Институту трансформисати тек касније у средњовековну археологију у правом смислу те речи.

Планом и програмом су постављена четири проблема која треба изучавати, односно четири епохе карактеристичне за развој материјалне културе и живота на нашем тлу – праисторија, антика, рани средњи век и пуни средњи век. Наслови тих проблема, уз лаке варијације, биће водиља Института готово тридесет година, све до реорганизације научног рада и живота у Србији, па их стога овде цитирамо:

a) Формирање првих друштвених заједница на Балкану, организација њихових насеља и образовање њихових култура;

б) Грчка и римска пенетрација на територију Балкана, са посебним освртом на нашу земљу;

в) Сукоб византијске културе и нових тенденција које доносе Словени на Балкан 

г) Стабилизација и развитак словенске и, посебно, српске културе на Балкану.

Имајући одређена овлашћења да организује археолошку активност у Републици, Институт је приступио систематском обиласку терена, и то у сарадњи с другим установама, пре свега са музејима, од којих је већи број основан у то време. Резултати ових истраживања требало је да буду објављени у серији Археолошки споменици и налазишта у Србији у 9 свезака, но, стицајем околности, издате су биле само две свеске, а подухват је замро. Много година касније Институт се, уз помоћ других респективних институција, подухватио задатка да припреми Археолошку карту Србије, али с тим послом се споро одмиче.

Резултати научноистраживачког рада, како сталних и спољних сарадника Института, тако и археолога ван тога састава, саопштавани су и дискутовани на редовним састанцима Института и тек онда објављивани у Старинару или у другим публикацијама, што је гарантовало одређен научни ниво штампаних радова. Из различитих разлога, међутим, та пракса није успела да се одржи. Старинар је поново покренут 1950. године као нова, четврта серија. Његов ранији издавач, Српско археолошко друштво, у то време није постојао, па је било природно да Институт преузме издавање овог нашег древног археолошког часописа. Тај задатак Институт обавља и данас, и може се рећи доста успешно. Уз Старинар, Институт објављује и серију Посебна издања, затим више серија посвећених појединим великим локалитетима и материјалу (Сирмијум, Сингидунум, Царичин град, Виминацијум, Праисторијска необјављена грађа), што је, између осталог, допринело да библиотека Института, од скромних почетака са 174 инвентарска броја у 1949. години, прерасте, махом захваљујући размени, у најзначајнији археолошки књишки фонд у земљи.

У тој раној фази главна заслуга Института била је организовање и координација археолошког рада у Србији, па су, у сарадњи са музејима и заводима за заштиту споменика културе, била иницирана многа истраживања, а сарадници Института су учествовали на великом броју ископавања, како оних мањег обима, тако и оних у оквиру већих пројеката. Кулминација је била организација заштитних радова у периоду од 1964–1971. године на изградњи хидроцентрале Ђердап 1 на Дунаву код Кладова, где су откривени локалитет Лепенски Вир и стотине других праисторијских, античких и средњовековних локалитета. Међутим, при археолошким радовима током изградње хидроцентрале Ђердап 2 на Дунаву код Кусјака, у периоду од 1980–1984 године, дошло је до оперативних промена, захваљујући пре свега сталном и интензивном развоју археологије и због немогућности да се целокупним збивањима и даље руководи са једног места, па су, уз Институт, Филозофски факултет и Народни музеј у Београду постали равноправни организатори тих радова. Као што се интензивно радило у Србији, тако је и са археолозима из осталих југословенских република успостављена сарадња, која се у периоду заједничке државе успешно развијала. С друге стране, контакти са иностранством, колегама са Истока као и са Запада, одмах су успостављени у оквиру посета, предавања, студијских путовања и учешћа на научним скуповима, док је касније, кад су политичке прилике крајем шездесетих година прошлог века то омогућиле, остварена и директна сарадња са археолошким установама, па се Институт повезао са одговарајућим партнерима у Америци, Француској и Немачкој, што је довело до заједничких систематских истраживања и неких наших, махом античких, локалитета.

Седамдесетих година 20. века престаје аутоматско финансирање из буџета Министарства науке и почиње ера финансирања по пројектима. У почетку није било неких битних разлика, сем можда нешто сложеније администрације, али касније ће се тражити испуњење одређених норми, односно сакупљање одређеног броја бодова, што ће довести до брисања са листе финансираних неких сарадника којима је писање научних радова теже ишло од руке. Концепција археолошких пројеката је иначе стално мењана, с тенденцијом час ка уситњавању а час ка укрупњавању, што се задржало до данас. Током тих динамичних збивања догодило се да је почетком 90-их година Археолошки институт дошао на чело макропројекта „Археологија Србије“, који је амбициозно замишљен тако да укључи све научне институције и обухвати целокупан научни рад у Републици, али се показало да је археологија у Србији, и званична и незванична, и професионална и аматерска, добила такве размере да није било могуће не само контролисати рад него уопште имати увид у све оно што се у археологији збива и открива. Четворогодишњи и петогодишњи пројекти су наставили да се смењују до данас, када Институт, на основу последњег конкурса Министарства,  има четири пројекта која су независна један од другог, сваки са својим сарадницима, својим планом и програмом, својим бодовима и резултатима, и то:

a) Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога Централног Балкана у развоју европске праисторије;

б) Романизација, урбанизација, и трансформација урбаних центара цивилног, војног и резиденцијалног карактера у римским провинцијама на тлу Србије;

в) Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва, и

г) Виминацијум, римски град и легијски војни логор.

На крају, може се рећи да је и упркос свим недаћама које су задесиле овај простор у последњих двадесет и више година, периоду хаоса и апсурда, политичке и економске кризе која је владала и још влада, што је имало великих одјека у свим доменима живота, па тако и у археологији, Институт успео да функционише све то време, да ради, истражује, објављује, да сарађује са институцијама у земљи и иностранству и да постиже значајне и запажене резултате. 

Растко Васић